Широм света вековима је било написано много о религији, њеном смислу, њеном значењу и доприносу човечанству. На Западу посебно, велики томови су написани у којима се умовало о природи и историјској позадини главне личности Западне религије Исусу Христу. Многи су покушали да копају мало дубље по малобројним и драгоценим траговима Исусове личности и дошли су до биографске скице која или подржава веру или открива већу људску особину тог богочовека у којој сви можемо препознати себе. Очигледно је, имајући у виду време и енергију потрошену на предмете Хришћанства и његовог легендарног оснивача, да су они веома важни за Западни ум и културу.
Упркос свој тој литератури која се стално појављује и
значењу тога спорног питања, у јавности постоји озбиљан мањак основног
и ширег знања о религији и митологији, а већина људи има врло слаба
знања из тих области. Што се тиче спорног питања Хришћанства, на
пример, већина људи је учила у школи и црквама да је Исус Христос
стварна историјска личност, и да је једини спор у вези њега то што га
неки прихватају као Сина Божјег и Месију а неки га не прихватају као
таквог. Међутим, иако је та бучна расправа најуочљивија у овој области,
она није најважнија. Народу може звучати шокантно, али најупорнији
и најдубљи спор у овој области јесте да ли је личност звана Исус
Христос уопште икада постојала.
Иако тај спор можда није очигледан у делима која се налазе у јавним књижарама, ако неко мало боље проучи то питање, наћи ће огромну количину литературе која показује, на логичан и интелигентан начин, изнова и изнова, да је Исус Христос само митолошка личност исто као и Грчки, Римски, Египатски, Сумерски, Феничански, Индијски или други богови, који су данас сви прихваћени као митови а не као стварне историјске личности. Преврћући мало дубље по многобројним делима, трагалац налази сведочанства да је личност Исуса заснована на много старијим митовима и херојима са целе кугле земљске. Значи, открива да та прича није историјска представа Јеврејског дрводеље бунтовника који се физички инкарнирао у Леванту пре 2000 година. Другим речима, задњих неколико векова је било стално показивано и доказивано да је та личност, Исус Христос, био измишљен и да не представља праву личност која је или "Син Божји" или која је на "евемеристички" начин била проглашена за надчовека од стране његових одушевљених следбеника.
Овај спор је постојао од самог
почетка, и писања "Црквених Отаца" откривају да су они били стално
приморани од стране паганске интелигенције да бране оно што су
не-хришћани и други Хришћани (јеретици) схватали као бесмислену и
измишљену приповедку потпуно без икаквих сведочанстава да се она икада
стварно одиграла у историји. Као што велечасни Роберт Тејлор (Robert
Taylor) каже: "Од апостолских времена па надаље, у непрекидном низу,
али никада тако снажно и изражено као у најстаријим временима,
постојање Христа као личности је било енергично порицано." Импрератор
Јулијан (Julian) који је дошао после владавине фанатичног и убиственог
"доброг Хришћанина" Константина, вратио је права паганским
обожаваоцима, рекавши: "Ако неко жели да сазна истину у односу на вас
Хришћане, он ће открити да је ваша опакост делимично саздана од
Јеврејске дрскости, а делимично од равнодушности и збуњености
не-Јевреја, и да ви садржите у себи не најбоље него најгоре особине од
њих обоје." Сагласно тим ученим отпадницима и секташима, Нови Завет се
са правом може назвати "Јеванђеље Измишљотина."
Пре једнога века, митолог Алберт Чурчвард (Albert Churchward) је рекао: "За Канонска јеванћеља се може рећи да су збир прича из Египатских митова и Есхатологије." У књизи Фалсификати у Хришћанству Јозеф Велес (Joseph Wheless) наводи, "Сва јеванћеља су фалсификати свештеника написана више од једног века после њиховог званичног датума писања." Они који су измислили неколико стотина алтернативних (неканонских) јеванћеља и посланица која су избачена од стране цркве из употребе током првих векова нове ере, су признали да су их они фалсификовали. Као што је познато, фалсификати током првих векова постојања Цркве су били веома учестали и раширени, толико свакодневна појава да је био створен нови израз да се опишу - "побожни фалсификати." Такве преваре су често признаване у Католичкој Енциклопедији (Catholic Encyclopedia). Неки од "великих" црквених отаца, као Евсевије (Eusebius) су били описани од стране колега као невероватни лажови који редовно пишу њихове измишљотине о томе шта је "Господ" рекао и урадио током "његовог" привременог боравка на земљи.
Тврдња да је Исус Христос обичан мит може се доказати не само помоћу радова "отпадника од вере" и пагана који су знали истину - и који су на покварен начин порицани или чак убијани због њихове борбе против Хришћанских свештеника и "Црквених отаца" који су заглупљивали народне масе са њиховим измишљотинама - него и помоћу изјава самих Хришћана, који су непрекидно откривали да им је познато да је Исус Христос само мит саздан на основу много старијих античких божанства распрострањених широм целог познатог античког света. Папа Лав X (Leo X) лично упознат са истином због његовог високог положаја је направио ову занимљиву изјаву: "Колику зараду нам је донела ова бајка о Христу!" Као што Велес каже: "Доказати моје оптужбе је чудесно лако."
Из њихових собствених признања, рани Хришћани су непрекидно били критиковани од стране научника великог угледа, а њихови Хришћански противници су их прогласили за непросвећене незнабожце. У тој групи научника било је много Гностичара, који су се снажно супростављали идеји о оваплоћивању њиховог божанства, јер може се показати да су Хришћани преузели многе особине њиховог бога и богочовека управо од Гностичара, назив који значи "Они који знају", приближно опредељење примењивано на чланове разних езотеричних школа и братства. Порицање Гностичара од стране Хришћана показује да је Хришћански богочовек био увреда за Гностичаре, који су сматрали да њихов бог никада не прима телесни облик човека.
Врло је значајно то што рани Хришћански документи, Посланице
које су приписане "Павлу" никада не расправљају о историјској позадини
Исуса, него се односе искључиво на духовно биће које је било познато
свих гностичким сектама од неколико стотина година до хиљаду година
уназад. Неколико "историјских" референци које указују на стваран живот
Исуса цитираних у Посланицама су јавни фаслификати и убацивања, као што
су, по речима Велеса, и саме Посланице, јер "Павле" их није био
написао. Осим кратке напомене о Понтију Пилату у Првој Посланици
Тимотеју у стиху 6:13, у посланици се помиње бен Јехошуа из 144 године
нове ере, и према томе Павле је није могао написати, цела "Павлова"
литература (као што је указао Едуард Дујардин - Edouard Dujardin) "не
помиње Пилата, нити Римљане, Каифу, или Санхедрин, или Ирода, или Јуду,
или свете жене, или било коју особу из јеванћељског описа страдања
Исуса, и такоће да их никада не наговештава, најзад, да не помиње баш
ниједан догаћај из описаних страдања Исуса, били директно или кроз
наговештај. Дујардин допуњује доводећи у везу са тиме да други рани
"Хришћански" радови као Откровење не помињу никакве историјске детаље
или збивања. Мангасариан такоће примећује да Павле никада не цитира
значајне Исусове проповеди и говоре, приче и молитве, нити икада помиње
Исусово натприродно рађање или било које од његових наводних чуда, за
које се може претпоставити да су веома важна за његове следбенике, ако
су такви подвизи и казивања били познати до "Павла."
Обратимо пажњу на сама јеванђеља, која су била написана измећу 170 и 180 године нове ере, њихови наводни аутори - апостоли, наводе оскудну историју и родословље Исуса која уз то противрече једно другоме и чак саме себе на многобројним местима. Датум рођења Исуса је приказан у разним временским добима. Његово рођење и детињство нису поменути у јеванђељу по "Марку", и иако се у "Матеју" и "Луци" тврди да је он "рођен од девице", његов род је указан до Куће Давида преко Јосифа, тако да он "може да испуни пророчанства." У прва три (Синоптичка) јеванћеља за њега је речено да је учио и проповедао једну годину пре смрти, а у јеванђељу по "Јовану" тај број је повећан на три године. "Матеј" обзнањује да је Исус изговорио "Проповед на Гори" пред мноштвом народа, а "Лука" каже да је то био приватни разговор само за његове ученике. Процене његовог Страдања и Воскресења се битно разликују једна од друге, и нико не наводи колико је он био стар када је умро. Велес каже: "Такозване канонске књиге Новога Завета, исто као и Старога, су збрка противречности и нереда у тексту, тако да се данас процењује да постоји 150.000 и више разних варијанти као што је добро познато и признато." Допунски, неколико туцета јеванђеља, она која су некада сматрана за канонска или оригинална, су касније била одбацивана као "апокрифична" или лажна, и обратно. Толико о "непогрешивој Речи Божијој" и о "непогрешивој" Цркви! Збрка постоји зато што су Хришћански плагијатори током векова покушавали да споје и претопе скоро све митове, бајке, легенде, доктрине или делове мудрости које су могли украсти из многобројних разних мистичних религија и филозофија које су постојале у то време. Чинећи то, они су фалсификовали, уметали, осакаћивали, мењали и преписивали те текстове током векова.
У основи, не постоје не-библијски извори који
указују на историјског Исуса од стране било кога познатог историчара из
времена током и после наводног Исусовог доласка. Волкер (Walker) каже:
"Ни једна образована особа тог времена га не помиње ни у једном једином
познатом раду." Истакнути Хеленистичко-Јеврејски историчар и филозоф
Фило (Philo, од 20 п.н.е. до 50 н.е.), жив у наводно доба Исуса, га не
помиње. Нити га помиње неки од 40 других историчара који су писали
током првог и другог века нове ере. "Довољно радова (тих) аутора... је
остало да се од њих може направити библиотека. Па ипак у маси Јеврејске
и Паганске литературе, осим два одломка фалсификована у раду Јеврејског
аутора, и два спорна одломка у радовима Романских писаца, нигде не
постоји помен о Исусу Христу." Њихово ћутање је заглушујуће
сведочанство против фалсификатора историје.
У свим радовима Јеврејског историчара Јозефа
(Josephus), која сачињавају много томова, постоје само два одломка чије
значење указује на Исуса. Иако је много буке направљено од тих
наговештаја, они су били отписани од стране свих учених људи и чак од
Хришћанских апологета као преваре, исто као и она која се односе на
Јована Крститеља и Јосифа "брата" Исуса. Владика Варбуртон (Bishop
Warburton) је описао фалсификат у Јозефовом делу као "груб фалсификат,
и при томе веома глуп, такође." Велес примећује да је "Прво помињање
тих одломака, и њихов садржај, су у делу Историја Цркве од веома
непоштеног писца владике Евсевија (Eusebius) из четвртог века... КЕ
- Католичка Енциклопедија (Catholic Encyclopedia) признаје... да су
горе поменути одломци били непознати Оригену и ранијим црквеним
писцима." Велес адвокат, и Тејлор свештеник, слажу се да је
Евсевије лично фалсификовао одломке.
У вези писма Трајану које је вероватно написао
Плиније Млађи, које је једно од жалосно малобројних помињања Исуса или
Хришђанства која Хришћани приказују као сведочанство о постојању Исуса,
у писму постоји само један реч која се може применити - "Хришћанин" - и
показано је да је та реч лажна, уметнута, а сумња се да је и цело писмо
исто такво. У односу на одломак у раду историчара Тацита (Tacitus),
који није живео током прихваћеног времена Исуса него је рођен две
деценије после његове званично прихваћене смрти, он се од стране
овлаштених научника исто сматра за накнадно убачен и кривотворен.
Браниоци Хришћанства такође воле да излажу одломак у Суетониусу
(Suetonius) у коме се помиње неко са именом "Крестус" или "Кресто"
(Chrestus, Chresto) као упућивање на њиховог Спаситеља; међитим, док
неки мисле да је постојао човек у Риму са тим именом, име "Крестус" или
"Крестус" у преводу значи "користан" и било је често давано ослобођеним
робовима. Други мисле да је так одломак исто кривотворен.
У вези тих "сведочанстава" и њихових сталног
понављања од стране Хришћанских апологиста, доктор Алвин Бојд Кухн
(Alvin Boyd Kuhn) каже:
"Просечан Хришћански свештеник који није читао ништа ван ограниченог штива написаног од опуномоћеног Црквеног руководства, ће свакоме парохијанину који се распитује дати на знање да не постоји догађај у историји који је боље документован од сведока него догађаји у причи Јеванђеља о Христовом животу. Он ће вам изнети уобичајене цитате историчара који помињу Исуса и писма тврдећи да су била написана о њему. Када лаковерни истраживач, који има поверење у памет и праву веру свештеника, добије овакав одговор, он одлази уверен у веродостојност приче из Јеванђеља. Свештеник неће допунити те податке са обавештењем да је пракса кривотворства, измишљања и прича била учестала у време ране Цркве. Тако да је у име простог интересовања за истину, важно испитати скуп наведених сведочанстава из не-црквене историје и проверити колико поверења и угледа она поседују.О тим "сведочанствима" Дујардин каже: "Чак и да су веродостојна, и да потичу из ранијих извора, она нас не би однела уназад даље од раздобља у коме је створена јеванђељска бајка, тако да би могла да потврде само бајку о Исусу а никако и његову историјску стварност." У било коме случају, та веома ретка и кратка "сведочанства" о човеку који је наводно уздрмао свет се веома тешко могу сматрати за доказ његовог постојања, и потпуна је бесмислица да је приказани историјат целе Хришћанске религије заснован на њима. Као што је речено, "Ванредне тврдње захтевају ванредан доказ"; па ипак, ни један доказ било које врсте о историјату Исуса не постоји нити предстоји у будућности.
Прво, у вези историчара чији радови наводно бележе присуство Исуса, њихов број је само четири. То су: Плиније, Тацит, Севтоније и Јозеф (Pliny, Tacitus, Suetonius, Josephus). По један кратак одломак постоји у делу свакога од њих, а два одломка код Јозефа. Укупна величина тих одломака је приказана као двадесет четири реда, од стране Хари Елмера Барнеса (Harry Elmer Barnes) у књизи "Сумрак Хришћанства" (The Twilight of Christianity). Можда је број редова мало већи, ајде нека буде чак два пута толики. Такво врло оскудно сведочанство је главни садржај, или највећи део сведочанстава о "једном од најбоље документованом догађају у историји." Чак и у случају да се могу прихвати као беспоговорно изворни и поуздани, они би били несигуран ослонац догађају који је владао над пола света током осамнаест векова.
Али каква је снага тих сведочанстава? Чак и важни Католички научници се нису разилазили у погледу од општеприхваћеног мишљења академских истраживача да се ти одломци, сви скупа, морају одложити као кривотворени и накнадно убачени од стране "Хришћанских партизана" писаца који су на зелотски начих хтели да построје ауторитет тих историчара иза живота Исуса по Јеванђељу. Сума од укупно четрдесет или педесет линија из световних извора који потврђују постојање Исуса из Назарета, и све оне су потпуно изгубиле поверење!"
Очигледно је да не постоји ни
једна историјска личност на коме је Хришћанска религија заснована, и да
је "Исус Христос" направљен од легенди, бајки, хероја, богова и
богољуди.Овде нема довољно места да се у до детаље пише о свакоме богу
или богочовеку који је допринео образовању те Јеврејске Исусове
личности, достајаће да се каже да има мноштво докумената да се покаже
да ова тема није ствар "вере" или "убеђења". Права је истина да је
током раздобља када је та личност вероватно живела, постојала је крупна
библиотека у Александрији и невероватно брза мрежа братства која се
ширила од Европе до Кине, и та мрежа знања и науке је имала приступ
многобројним рукописима који су причали исту причу приказану у Новом
Завету али са другим именима места и народношћу личности. У стварности,
бајка о Исусу је скоро сасвим истоветна са бајком о Кришни, на пример,
чак и у детаљима, као што је било представљено од стране врсног
митолога и научника Гералд Масеу (Gerald Massey) пре више од 100
година, и такође од стране Велечасног Роберта Тејлора (Robert Taylor)
пре 160 година, између осталих. Прича о Кришни испричана у Ведама
Хиндуса је датирана уназад најмање до 1400 године пре нове ере. Исто се
може рећи о добро сатканом миту о Хорусу, која је практично истоветан,
до детаља, са бајком о Исусу, али који је неколико хиљада година
старији од Хришђанске варијанте.
Што се тиче варљиве тврдње да
не постоји подударност између Хришћанског мита и оних изнетих доле у
тексту, јер наводно не постоје у "првобитним изворима", ајде да
испитамо речи раних Хришћанских отаца, који признају да се већина
важних особина Христове личности стварно већ налазила у ранијим причама
о "Паганским" боговима, али који изјављују да је разлог за такве
сличности тај да је очигледно далековидни ђаво "предвидео" Христа и
посејао је "предзнаке" његовог "доласка" у умовима непросвеђених.
У његовом делу "Прва Апологија"
(First Apology), Хришћански отац Јустин Мученик (Justin Martyr) (100 -
165 н.е.) потврћује сличности између старих Паганских богова и религија
и оне из Хришћанстава, када је покушао да покаже, због исмејавања
других, да је Хришћанство у истој мери бесмислено као и старији митови:
"СЛИЧНОСТИ У ХРИСТОВОЈ ИСТОРИЈИ. И када ми кажемо да је Реч, која је првобитно од Бога створена, била створена без полне везе, и да је Он, Исус Христос, наш Учитељ, био разапет и умро, и да је ускрсао опет, и узнео се на небеса, ми не износимо ништа другачије од онога у шта ви верујете у односу на оне које ви сматрате за синове Јупитера. Јер ви сами знате колико синова су ваши цењени писци приписали Јупитеру: Меркур, који тумачи речи и учитељ је свима; Аесцулапиус (Aesculapius), у кога је, иако је био велики лекар, ударила муња, и он се узнео на небо; и Бахус (Basshus) исто тако, после тога како су га расчленили, уд по уд; и Херкулес (Hercules) који се предао пламену да би избегао замке; и синови Леде (Leda), и Диоскури (Dioscuri); и Персеј (Perseus) син Данае (Danae); и Белерофон (Bellerophon), који је иако је поникао од смртника, узашао на небо на коњу Пегазу (Pegasus). Шта би ја требао да кажем о Аријадни (Ariadne), и онима који су попут ње били проглашени за постављене међу звезде? А шта је са оним императорима који су умрли међу вама, које ви сматрате за достојне обожавања, и у томе веровању ви измишљате неке који се куну да су видели горећег Цезара да устаје из погребне ватре и узноси се на небо?"У бескрајној апологији, Јустин непрестано понавља о сличностима његовог богочовека са боговима из других култура:
"У вези приговарања да је наш Исус био разапет, ја кажем, да је патња била заједничка свим више поменутим синовима Јупитера (Jupiter)... У вези његовог рођења од девице, ви имате вашег Персеја (Perseus) као противтежу томе. У вези његовог лечења немоћних и одузетих, и оне који су богаљи од рођења, то је само мало више од онога што ви кажете о своме Аскулапису (Aesculapius)."Ипак, док прави поређења између Хришћанства и његовог Паганог предходника, Мученик злокобно замуцкује:
"До ђаволових ушију су дошле речи пророка који су прорекли долазак Христа, Сина Божијег, и он је поставио незнабожачке Поете да опишу многе који ће се звати синови Јупитера. Ђаво је умешао прсте у то, да би навео људе да помисле да је истинита прича о Христу исте особине као и чудне бајке о синовима Јупитера."У његовом делу Дијалог са Јеврејином Трифо, Мученик опет признаје претходно постојање Хришћанске бајке и онда користи његово уобичајено, неразумно и самоуслужно оправдање, то јест, "ђаво је умешао своје прсте први":
"Буди онда уверен, Трифо, да сам ја утемељен у знању и вери у Списе од оних кривотворина које је међу Грцима правио онај који се зове ђаво; као што су неки били обманути од Египатских Магова, и други од стране лажних пророка у Илијино време. Јер када они кажу да је Бахус, син Јупитера, био рођен од (Јупитерове) везе са Семелом, и да је он открио вино; и додају да је он био раскомадан на делове, и умро, и устао из мртвих, и узнео се на небо; и када уводе вино у његове мистерије, зар ја не видим да он (ђаво) опонаша пророчанства објављена праоцем Јаковом, и записана Мојсијем? И када они кажу да је Херкулес био снажан, и путовао по целоме свету, да је био рођен од Јова из Алкмене (Alcmene), и узнео се на небо када је умро, зар ја не примећујем да је Спис који говори о Христу "снажном као гигант да трчи његову трку" био на исти начин опонашан? И када он (ђаво) износи на видело Аскулаписа као некога ко диже мртве и лекара свих болести, могу ли ја да кажем да на исти начин он опонаша пророчанства о Христу?... И када ја чујем, Трифо, да је Персеј био рођен од девице, ја разумем да је дух преваре и то кривотворио."А у његовом делу Октавиус (Octavius), Хришћански писац Минуциус Феликс (Minucius Felix) (око 250 нове ере) пориче да Хришћани обожавају "криминалца и његов крст", и оштро узврађа да су Пагани поштовали разапетог човека:
"Глава XXIX. - Аргумент: Нити је Већа Истина да је Човек Привезан уз Крст због Његових Злочина Поштован од Хришћана, јер Они Верују Не Само да је Он Био Невин, Него и са Разлогом да је Он Био Бог. Али, у Другу Руку, Незнабожци Призивају Натприродне Моћи Краљева Узнетих у Богове од Њих самих; Они се Моле Сликама, и Моле се Њиховом Генију.Прича о Исусу укључује у себе елементе из бајки о другим божанствима записаним у овој широкој области, као што су многобројни спасиоци света и "синови Божји", већина од којих претходи Хришћанском миту, и велики број којих је био разапет или погубљен.
О таквим, и као таквим непознатим стварима, ми немамо шансе нити да чујемо; чак је непоштено да се са више слова бранимо од таквих оптужби. Јер ви се претварате да су те ствари урађене од стране чедних и скромних особа, у шта ми уопште не морамо да верујемо, осим ако ви докажете да су истинита што се вас тиче. Јер ви нашој религији присвајате обожавање криминалца и његовог крста, чиме се удаљавате од истине, у размишљању да је криминалац то заслужио, или да је земаљско биће било у стању да буде проглашено за Бога... Штавише, ми не обожавамо крстове, нити то желимо. Ви, стварно, који посвећујете богове од дрвета, обожавате дрвене крстове вероватно као део ваших богова. Јер ваши стегови, исто као и ваши барјаци, и заставе вашег кампа, шта су они него крстови позлаћени и обожавани? Ваши победнички трофеји не само да опонашају изглед једноставног крста, него и човека привезаног уз њега....
Иако већина људи
мисли да је Буда једна личност која је живела око 500 г. пре нове ере,
за личност уобичајено предстаљену као Буда се исто може показати да је
направљен од богољуди, легенди и причама о разним светим људима до и
после периода додељеног Буди.
Будина личност
има следеће особина заједничке са фигуром Христа:
Приче о Исусу и Хорусу су веома сличне, а Хорус је чак допринео давању имена Исусу Христу. Хорус и његов бивши и будући Отац Озирис, су често наизменично заменљиви у миту ("Ја и мој Отац смо једно"). Легенда о Хорусу се протеже хиљадама година уназад, и он има следеће особина заједничке са фигуром Христа:
Прича о Митри претходи Хришћанској бајци за најмање 600 година. По Велсу, култ Митре је, непосредно пре појаве Хришћанства, био "најомиљенији и најшире распрострањена 'Паганска' религија тога времена." Митра има следеће особина заједничке са фигуром Христа:
Сличности између главне личности Хришћанства и Индијског месије су многобројне.Збиља, Масеу је нашао преко 100 сличности између Хинду и Хришћанског спасиоца, а Гравес који је у своје анализе укључио разна неканонска јеванђеља наводи преко 300 сличности. Такође треба приметити да је рани Енглески начин писања слова Кришна био "Кристна" (Christna), које открива сличност са "Крист" (Христ). Треба приметити да као и у случају јеврејског богочовека, многи људи су веровали у историјског, отелотвореног Кришну.
За Грчког бога Прометеја се тврди да је дошао из Египта, али да се радња одиграла у планинама Кавказа. Прометеј дели бројне запањујуће сличности са личношђу Христа.
"Мрак у завршној сцени са Прометејом који се пати је лако направити, тако што се угасе светиљке; али када је трагедија требало да постане историја, и да измишљотина постане стварност, светиљке дана нису могле тако лако да се смакну. Нити је могло бити поречено да је чудесна тама коју Еванђелисти тако свечано проглашавају да је пратила разапињање Христа бива стварана на савршено исти начин под околностима абсолутне и потпуне жеље за сведочанством."Традиционално се сматра да је Прометеј био разапет на камену, ипак неки извори сматрају да је по легенди он био разапет на дрвету и да су Хришћани побркали причу и/или осакатили текст као што су урадили са радовима многих старих аутора. У било коме случају, Сунце које се сакрива у мраку је истоветно са Хришћанском бајком о мраку који се спушта када је Исус био разапет. Овај необичан догађај није забележен у историји али је једино објашњив као део Мита и као део игре која се понавља.
Хришћани су
покренули дивљачку цензуру која је довела до праве неписмености о
античком свету и осигурали су да ће њихова тајна бити сакривена од
народних маса, али научници из других школа/секти никада нису попустили
у њиховим чињеницима које говоре против сврставања у историју веома
старог митолошког бића. Ми нисмо наследили чињенице тих учених
отпадника од вере јер су Хришћани уништили све трагове њихових радова.
Па ипак, Хришћани су сачували поруку оних који су их омаложавали, и то
преко својих сопствених Хришћанских оповргавања.
На пример, рани
Црковни Отац Тертулијан (160 - 220 н.е.) бивши Паган, и Владика
Картагенски, са иронијом признаје право порекло приче о Христу и свих
осталих богољуди так што у свом побијању његових критичара каже: "Ви
кажете да обожавате Сунце, па исто и ми радимо." Занимљиво је да је у
прошлом бучни верник и бранилац вере, Тертулијан касније одбацио
Хришћанство.
Разлог
због кога су све те приче тако сличне једна другој, са богочовеком који
је разапет и ускрсао, који чини чуда и има 12 ученика, је тај да су те
приче основане на кретању сунца на небу, астротеолошки развој који се
може пратити са целе планете јер се сунце и 12 знакова зодијака могу
посматрати са целе кугле земаљске. Другим речима, Исус Христос и сви
остали о којима су те особине биле изречене, су оваплоћење сунца, а
Јеванђеоска бајка је просто прежвакивање старе митолошке праксе
("Митови", као што је споменуто горе) која се врти око кретања сунца на
небу.
На
пример, многи светски разапети богољуди по традицији славе рођендан
25ог децембра (Божић). То је зато што су стари запазили да (са земаљске
тачке гледишта) сунце полако иде на југ до 21ог или 22ог децембра, до
зимске прекретнице, када престаје да иде на југ у року од три дана и
онда опет почне да се креће назад на север. Током тог времена, стари би
прогласили да је "Божје сунце" "умрло" у року од три дана и да је
"поново рођено" 25ог децембра. Стари су доста добро схватали да њима
треба да се сунце врати сваког дана и да ће их снаћи велике тешкоће ако
сунце настави да се креће на југ и не заустави се и не промени правац
кретања. Тако су све те различите многобројне културе славиле рођендан
"сунца Божјег" 25ог децембра. Следеђе су особине "сунца Божјег":
Супротно
распрострањеном веровању, стари нису били необавештена и сујеверна руља
која је веровала да су њихова божанства стварне личности. Стварно, та
клеветничка пропаганда је део завере која је направила старе да
изгледају као стварно мрачан и глуп олош коме је стварно потребно
"светлост Исусова." Стварност је таква да стари нису били ни мало мање
напредни у њиховој моралности и духовној пракси, а у многим случајевима
су били много напреднији него Хришћани са њиховом такозваном моралношћу
и идеологијом, која је у покушају да се историзује представља само
унижавање старих Митова. Стварно, насупрот "надмоћним" Хришћанима,
права интелигенција међу старима је била добро упозната да њихови
богови имају астрономску и атмосферску основу. Сократ, Платон и
Аристотел су сигурно знали да Зевс, бог неба и отац, који је дошао у
Грчку из Индије и/или Египта, није никада био права личност, упркос
чињеници да су Грци одредили на Криту и пећину у којој се он родио и
пећину у којој је Зевс умро. Допунски, широм целог света се налазе
места где је овај или онај бог наводно рођен, ходао, патио, умро, итд.
заједничка и обична појава која није искључива повластица, нити је
почела са Хришћанством.
Зевс, такозвани "Зевс Патерас", за кога ми сада спонтано
одмах верујемо да је био мит а не историјска личност, је добио име од
Индијске варијанте "Дјаус Питар" (Dyaus Pitar). Дјаус Питар је повезан
са Египатским "Птах-ом" (Ptah), и од оба имена Питар и Птах долази реч
"патер" или "отац." Зевс је једнак са "Дјаус" које је постало "Деос",
"Деус" и "Диос" - "Бог." "Зевс Патерас" као Дјаус Питар значи "Бог
Отац", веома стари појам који ни у коме случају није започет са
"Исусом" и Хришћанством. Уопште се не поставља питање да ли је Зевс био
историјска личност. Дјаус Питар постаје "Јупитер" у Римској митологији
који исто тако није представник стварне историјске личности. У
Египатској митологији, Птах, Отац, је невидљива божанска сила, а сунце
је сматрано за Птаховог видљивог представника који доноси вечни живот
на земљу; према томе "син Божји" је у ствари "сунце Божје". Збиља, по
Хотеми, само име "Христ" долази од Хинду речи "Крис" (као у Кришна)
које је име сунца.
Даље, пошто је Хорус био зван "Иуса, Иао, Иесу" "КРСТ", и
Кришна/Кристна је зван "Језеус" вековима пре него што је било која
Јеврејска личност добила слично име, може се са сигурношћу
предпоставити да је Исус Христ само понављање Хоруса и Кришне, између
осталих. По речима велечасног Тејлора, титула "Христ" у њеној
Хебрејској варијанти значи "Помазаник" ("Месија") које су добијали сви
краљеви Израела, исто као и што је била "тако често преузимана од
стране разних варалица, чаробњака и самозванаца са надчулним опажањима,
да је сама тврдња о њој у јеванђељу сматрана као знак преваре..."
Хотема каже да име "Исус Христос" није било званично прихваћено у
садашњем облику све до после првог Сабора у Ници, то јест, 325 године
нове ере.
У стварности, чак и за имена места и назива многих других
личности из Новог Завета се открива да су Хебрејско тумачење Египатских
текстова.
На пример, бајка о Лазару, мумија подигнута из мртвих од
Исуса, Хришћански преписивачи нису много променили име "Ел-Азар-ус"
који је Египатска мумија подигнута из мртвих од Хоруса вероватно 1000
година или више пре Јеврејске варијанте. Ова прича је алегорија о сунцу
које оживљава само себе које умире, или оца, као у "Ел-Осирис." То није
истинита прича.
Хорусов главни непријатељ - првобитно Хорусово друго лице или
његова "мрачна" страна - је био "Сет" или "Сата", одакле долази име
"Сатана". Хорус се бори са Сетом на исти начин као што се Исус бори са
Сатаном, са 40 дана у пустињи, између осталих сличности. То је зато што
тај мит представља тријумф светла над мраком, или сунчев повратак да
ослаби ужас ноћи. "Јерусалим" једноставно значи "Град Мира", тај град у
Израелу је био назван по светоме граду мира из Египатских
светих текстова који су постојали у време када је град основан. Слично
томе, "Бетхану" (Бетанија) место познато по умножавању хлеба, значи
"Кућа Божја", и представља алегорију за умножавање многих из Једнога.
Било који град по томе нацрту је добио име по алегоријском месту из
текстова који су постојали пре оснивања града. Египатски претходник и
копија је "Бетхану".
Свако може наћи одређене називе места као
"Јерусалим" и "Израел" у Књизи Откровења. Масеу тврди да Откровење,
уместо као што се тврди да га је написао апостол звани Јован током 1ог
века нове ере, у ствари је веома стари текст датиран на почетак ере
знане историје, то јест, могуће да је стар око 4000 година. Масеу тврди
да је Откровење повезано са Митраистичком легендом о
Заратустри/Зороастеру. Хотема каже о тој тајанственој књизи која је
збуњивала човечанство током векова: "Изражена је помоћу појмова
стваралачких појава; њен главни херој није Исус него Сунце Свемира,
главна херојиња је Месец; и све остале личности су Планете, Звезде и
Сазвежђа; док сцена радње укључује Сунце, Земљу, Реке и Море." Чурчворд
је својеврсни начин писања овога текста приписао Хорусовом писцу Аан-у,
чије је име дошло до нас као "Јован".
Сама реч "Израел", далеко од тога да је
Јеврејски назив, вероватно долази од три различита владајућа божанства:
Изис, Земаљска Мајка Богиња обожавана широм античког света; Ра,
Египатски Бог Сунца; и Ел, Семитско божанство познато под именом
Сатурн. Ел је било једно од најстаријих имена за бога код старих
Хебреја (одатле имена Емману-Ел, Миша-Ел, Габри-Ел, Саму-Ел, итд) и
поштовање тога бога се одражава у чињеници да Јевреји још увек сматрају
дан суботу за "Божји Дан".
Збиља, то што Хришћани обожавају за време дана
недеље, је издаја изворних обичаја њиховог бога и богочовека. Њихов
"спаситељ" је у ствари сунце, које је "Светлост света које свако око
може да види". На сунце се током историје стално гледало као на
спасиоца човечанства због очигледних разлога. Без сунца живот на
планети би једва преживео један дан. Сунце је било тако важно за старе
да су сачинили "Сунчеву Књигу", или (на грчком) "Хелио Библиа" која је
постала (на енглеском - прим.прев.) "Холи Библе" (у преводу са
енглеског - Света Библија, прим.прев).
Када неко проучава прављење
митова, онда може лако приметити и описати калуп који се понавља кроз
историју. Када год освајачка култура преузме културу претходних
власника, она или оцрњује бивша божанства или направи од њих мање важне
богове, "праочеве", или, као што је случај са Хришћанством "светце".
Пример овога процеса налазимо у усвајању Хинду бога Брахма као
Хебрејског праоца "Абрахама". Друга школа предлаже да је праотац Исус
(Јошуа), (Навин - прим.прев.) основан на легенди о Хорусу као "Иуса",
јер се налазио тачно на месту где се радња са Исусом десила, онда је
име измењено у Хришћанској причи, тако да је Исус (Јошуа) постао Исус.
Као што Робертсон каже "Књига Исуса нас наводи на закључак да је он
имао неколико особина Бога-Сунца, и да је исто као и Самсон и Мојсије
био старо божанство смањено на статус човека".
Збиља, легенда о Мојсију,
уместо да је о историјској Хебрејској личности, она се може наћи широм
античког Средњег и Даљег Истока, у ликовима који имају разна имена и
разних су раса, зависно од места: "Маноу" је Индијски законодавац;
"Немо законодавац" који је донео дашчице са Планине Богова, долази из
Вавилона; "Мисес" се може наћи у Сирији и Египту, где такоће наступа
"Манос законодавац"; и Десет Заповести су једноставно понављање
Вавилонског зборника Хамурабија и Хинду Веда, између осталих. Као и
Мојсије, и Кришну је мајка ставила у чамац од трске и препустила реци
да би био наћен од стране друге жене. Пре једног века Масеу је
подвукао, а Грахам је недавно поновио, да чак и Егзодус (Излаз - прим.
прев.) није био историјски догађај. Преиспитивање историјата Егзодуса
се одражава у недостатку археолошких записа, као што је написано у
извештају "Библијског Археолошког Прегледа" ("БАП") (Biblical
Archeology Review) од септембра/октобра 1994.
Као и много друге библијске
личности, и Ној је исто мит, давно присвојен од Египћана, Сумераца и
других, што сваки искусни научник може лако да покаже, па ипак можемо
да нађемо разне књиге - од којих неке вероватно "каналишу" "највећу
истину" од тајанственог, свезнајућег, свеприсутног и вечног бића као
сам Исус - брбљајући о истинском Ноју, његовим ванредним доживљајима, и
о "Великом Потопу"!
Допунски, "Естер" из Старо
Заветне Књиге Естер је изнова направљена Богиња Иштар, Астрате, Асторет
или Исис, од којих долази "Естер" (Ускрс - прим.прев.) о чијој је дугој
и свеприсутној владавини мало речено у "Божјој непогрешивој Речи".
Према Харвудовој (Harwood) књизи Митолошки Задњи Богови
(Mythology's Last Gods, 230) "Естер" је најбоље транслитеровано "Иштар"
а "Мордехај" је "Мардукау". Основа Девице Мајке/Богиње/Краљице Неба се
налази широм целе земље, много пре Хришћанске ере, на пример са Изис
коју су звали "Мата-Мери" (Мајка Мери). Као што Волкер каже "Мери" је
била "основно име Богиње познате код Халдејаца као Марату, код Јевреја
као Марах, код Персијанаца као Марихам, код Хришћана као Мери"...
Семити су обожавали двополно уједињене Богињу и Бога званог Мари-Ел
(Мари-Бог) која одговара Египатском Мери-Ра, које је уједињено женско
начело воде са мушким начелом сунца.
Чак и Хебрејско име Бога
"Јехова" је узето од Египатског "ИАО".
У једној од најпознатијих
Хришћанских превара, да би преобратили следбенике "Господа Буде", Црква
га је канонизовала као "Светог Јосафата" које представља Хришћанско
изопачење будистичког звања "Бодисата".
Штавише, није
случајност да постоје 12 праотаца и 12 ученика, 12 је број астролошких
знакова или месеца. Збиља, као 12 Херкулових задатака и 12 "помагача"
Хоруса, Исусових 12 ученика су симболи зодијачких знакова и не
представљају дословно неке личности које су учествовале у чину на земљи
негде око 30 г. нове ере. За ученике се може показати да су били ранија
божанства/народни хероји/сазвежђа. Петар се лако разоткрива као митска
личност, док је за Јуду речено да он представља Шкорпиона,
"клеветника", време године када сунчеви зраци слабе и када сунце
изгледа као да умире. Јосиф, "брат Исуса", и "брат Господа" је једнак
Амсету, брату Озириса и брату Господа. Масеу каже: "Тахт-Матиу је био
писац богова, а у Хришћанској уметности Матеј је представљен као писац
богова, са анђелом који стоји њему по страни и диктира му јеванђеље."
Чак и апостол Павле је сједињење неколико личности: Старо Заветног
Саула, Аполонијуса Тијанског и Грчког полубога Орфеуса.
У
вези претпоставке да је Исус био Есен сагласно "тајним" свитцима са
Мртвог Мора, чак и пре открића тих свитака, током векова било је много
расправе на ту тему, али је Масеу вешто доказао да су многа од Исусових
учења или била у противречности или нису постојала у Есенској
философији. Есени нису веровали у телесно ускрсавање, нити у
отеловљеног месију. Они нису прихватали постојање Исуса. Они нису били
следбеници Хебрејске Библије, или њихових пророка, или идеје о
првобитном паду који мора произвести спаситеља. Масеу даље указује да
су Есени били трезвењаци и јели су да би живели а не супротно.
Упоређено са тиме, Есенски Исус би изгледао као ждероња и пијаница.
Такође, док су се према Јозефу (Josephus) Есени гадили давања заклетви,
Исуса примећујемо како се "заклиње" његовим ученицима. Док су многа
Есенска учења укључена у Нови Завет, листа разлика између свитака Есена
са Мртвог Мора и њиховог наводног великог вође Исуса се наставља.
Треба приметити да постоји још једна расправа - да ли је
Кумран, место које је иначе по обичају повезивано са свитцима Мртвог
Мора, било Есенска заједница. У БАП, цитираном горе, се извештава да
археолошки налази указују да Кумран није био Есенска заједница
али је вероватно био успутна станица за путнике и трговце који су
прелазили преко Мртвог Мора.. У БАП-у се такође разматра претпоставка
да ватрени призвук и ратничка гледишта неких свитака ископаних близи
Кумрана показују лажном икакву везу са Есенским пореклом и указују
уместо тога на могућу припадност Јеврејским Зилотима. У Ко Је
Написао Свитке Мртвог Мора (Who Wrote the Dead Sea Scrolls), Норман
Голб (Norman Golb) убедљиво доказује да Есенски писци нису написали
свитке Мртвог Мора него да је то скупина томова из разних библиотека
које су сакривене у пећинама широм Источног Израела од стране Јевреја
који су бежали пред Римском војском током Првог Устанка 70 године нове
ере. Голб такође претпоставља да је Кумран био тврђава а не манастир. У
било коме случају, немогуће је изједначити "Учитеља Праведности" који
се налази у било коме свитку са Исусом Христом.
Године 1829 велечасни Тејлор је вешто изнео мисао да је цела Јеванђеоска прича већ постојала давно пре почетка нове ере и да је вероватно била сачињена од стране монаха из Александрије званих "Терапеутисти" на Грчком и "Есени" на Египатском, а оба имена значе "лечници". Ова претпоставка је делимично настала из тврдње раног црквеног оца Евсевија, који је, у ретким тренутцима привидне искрености "признао... да су канонска Јеванђеља и посланице били стари текстови Есена или Терапеутиста направљених у име Исуса". Тејлор исто мисли да су "путујући Египатски Терапеутисти донели целу ту причу из Индије у њихове манастире у Египат, где је неко време после почетка владавине Рима била претворена у Хришћанство." Допунски, Велес показује да се много шта из бајке о "Исусу Христу" може наћи у Књизи Еноха, која стотинама година претходи долазку Јеврејског учитеља. По речима Масеја, то су били "пагански" Гностици - који су укључивали чланове Есена/Терапеутиста и Назаренског братства, између осталих - који су стварно пренели до Рима езотеричке (гностичке) текстове са садржајем Мита, на којима су многобројна јеванђеља, међу њима и четири канонска, била заснована. Велес каже: "Очигледно је да су Јеванђеља и остале Ново Заветне књижице биле написане на Грчком и цитирају 300 пута Грчки Септуагинт (грчки превод Старог Завета - прим.прев.), и неколико Грчких Паганских писаца, као што су Аратус и Клеантес, били су написани не од неписменог Јеврејског сељака, него од Грчко-говорећег бившег паганина Оца и свештеника који се налазио далеко од Јеврејске Свете Земље". Меад (Mead) изјављује : "Ми овим закључујемо да су изворни рукописи наших четири Јеванђеља највероватније написани у Египту, за време владавине Адријана (Hadrian)."
Као што је Волкер рекао:
"Напори научника да одстране паганизам из Јеванђеља да би нашли
историјског Исуса су се испоставили исто тако јалови као и трагање за
језгром у главици лука.". "Јеванђеоска" прича о Исусу није стварни
приказ историјског "учитеља" који је ходао земљом пре 2000 година. То
је мит саграђен на другим митовима и богољудима, који су били само
олицотворење свеприсутног мита о богу сунца.
"Исус из јеванђеља ни у коме смислу није историјска личност или врховни образац за човечанство, херој који се трудио, и патио и није успео да спаси свет својом смрћу. Немогуће је успоставити постојање такве историјске личности макар као варалице. За таквога два сведока, астрономска митологија и гностицизам пружају потпуни алиби. Христ је омиљени лаик који никада није живео, и то лаик Паганског порекла; лаик који је некада био Ован а онда Риба; лаик који је у људском облику био слика и прилика туцета разних богова."
Гералд Масеу
Ачарја С (Acharya S)
Да сазнате више, не пропустите (на енглеском): The Naked Truth, The Christ Conspiracy: The Greatest Story Ever Sold, и Suns of God: Krishna, Buddha and Christ Unveiled. Такође погледајте Christ Conspiracy links.